Nega u poslednjim danima pacijenata u palijativnom zbrinjavanju

Zbrinjavanje pacijenata sa teškim progresivnim bolestima u poslednjim danima i satima života izuzetno je složeno, zahteva dobru procenu. Procena se zasniva na utvrđivanju stvarne blizine kraja, utvrđivanju neophodnih intervencija koje bi se obavljale, određivanju i zadržavanju samo najneophodnije terapije. Time se postiže bolji komfor i kvalitet života pacijenta. Medicinske sestre bi trebalo sa svojim znanjem, kliničkim iskustvom koristeći metode otvorene komunikacije uspostave dobru vezu sa pacijentom i porodicom pacijenta kako bi na najbolji mogući način odredila vrstu nege koja je neophodna u ovom trenutku. Nakon prepoznavanja znakova skore smrti sledi definisanje ciljeva nege uz poštovanje dostojanstva i želje pacijenta u največoj mogućoj meri. Izbegavanje intervencija koje bi donele štetu pacijentu, razgovor o ciljevima nege sa pacijentom dodatno učvršćuju odnos sa pacijentom stavljajući težište nege na brigu o čoveku a ne o bolesti. Tehnološkim napredkom medicine produžetak života ovakvih pacijenata je izgledan ali netreba zaboraviti da produženje patnje i umiranja nikako nije cilj dobre nege pacijenata u palijativnom zbrinjavanju. Poštovanjem svih etičkih principa na kome se temelji palijativno zbrinjavanje i njegovih izazova od uzaludnosti lečenja, prekida lečenja, kardiopulmonalne reanimacije pa do terminalne sedacije medicinska sestra treba da štiti interese pacijenta. Psihološki stres, nedostatak socijalne podrške, fizička bol su imperativi zbrinjavanja u sestrinstvu na kraju života. Pacijenti pred kraj života mogu doživeti ekstremne simptome koji uključuju fizičku, duhovnu patnju pa je zdravstvena nega ovde pravi čin kreativnosti medicinske sestre. Pacijenti vrlo često imaju pridružene bolesti, količina lekova  je možda prevelika, nepotrebno opterećuje i iscrpljuje pacijenta.  sestra treba svojom anamnezom zabeležiti šta pacijent sve uzima, pa lekar donosi odluku koje lekove pacijent ne mora da uzima u ovom trenutku. Medicinska sestra posebno treba da obrati pažnju na pojavu zasićenja pacijenta i porodice, da predvidi opadanje fizičke i emocionalne tolerancije. Na taj način preveniramo mogući nastanak agitacije i dispneje koji se često javljaju pogoršavanjem psihosocijalnog statusa kod pacijenata suočenim sa krajem duge i teške bolesti. Nedeeljama pred smrt javlja se hronični umor, opšta bol, gubitak težine pa je negu i održavanje samonege neophodno ponovo prilagoditi potrebama pacijenta. Uključivanje porodice u ovom trenutku je poželjno,njihova edukacija je prioritet nege ali treba imati na umu da nisu svi u stanju da se uključe u proces ,nege, ,netreba ih zbog toga osuđivati. Razgovor sa porodicom je u ovm trenutku sinonim  dobre nege i zbrinjavanja. Medicinska sestra treba da nađe vremena i adekvatan prostor za razgovor sa porodicom bez prekidanja pružajući im dovoljno vremena da se izraze, iskažu svoja osećanja, brige , neodumice i strahove. Pacijenti u ovoj fazi mogu imati otežano gutanje pa je oralni unos lekova ponekad nemoguć, prelazak na alternativne puteve unošenja lekova je realan. Pre svega treba dati prednost subkutanom unosu lekova koji je najkomforniji za pacijenta. Korišćenje portabilnih pumpi olakšava medicinskim sestrama unos neophodne terapije a pacijentima pruža bolji komfor. Subkutano unošenje lekova je jedino moguće kod pojave mučnine i povraćanja koji se javljaju često kod terminalno obolelih pacijenata. Pošto pacijenti veći deo vremena spavaju a koža je u ovoj fazi krhka i lako se ošteti a sklonost ka infekciji je povečana prevencija dekubitusa, sprečavanje infekcije je deo proces nege. Česta promena položaja tela osim benefita za prevenciju dekubitusa prevenira nakupljanje sekreta u orofarinksu  koji se javlja kod 50% pacijenata koji umiru, plaši više porodicu nego što smeta pacijentu. Cilj zbrinjavanja bi bio obezbeđivanje komfora pacijenta, emotivna, duhovna podrška uz očuvanje mira i dostojanstva pacijenta. Podrška porodici je značajna kako bi se iskustvo umiranja predstavilo u što boljem svetlu izbegavajuči uslove za razvoj komplikovanog tugovanja. Nega se ne završava umiranjem pacijenta prenosi se na brigu o porodici. Jedan element zbrinjavanja je briga o timu a medicinska setra kao centralni nosioc zbrinjavanja pacijenta na kraju života vodi brigi o edukaciji ostalih kolega pričajući o slučaju kako bi se nega o drugim pacijentima poboljšala.