Cilj ovog edukativnog testa je upoznavanje medicinskih sestara sa značajem prepoznavanja promena na koži, sa kojima se suočavaju pacijenti palijativne nege. Edukacija medicinskih sestara o ovoj temi je veoma značajna, jer povećanje znanja o ovoj temi direktno utiče na povećanje kvaliteta života ovih pacijenata. Prepoznavanje najčešćih promena na koži sa kojima se susrećemo u toku palijativne nege i njihov tretman sprečavaju nastanak komplikacija. Smanjenje patnje pacijenata na palijativnoj nezi je prioritet sestrinstva. Simptomi na koži nastaju kao posledica bolesti ili pod uticajem terapije koju pacijent uzima, bilo da je u pitanju kurativna ili suportivna terapija. Simptomi vezani za oboljenja kože su česta pojava u palijativnoj nezi. Simptomi ovih promena mogu biti posebno neprijatni za pacijenta, naročito kad ih i drugi u okolini pacijenta primećuju pa može doći do socijalne izolacije ovih pacijenata. Postoji mnogo načina da se u toku palijativne nege ublaže ovi simptomi i pomogne u otklanjanju socijalne stigme. Prevencija ovih promena je od velikog značaja pa je deo nege usmeren upravo na preventivne postupke. Promene na koži sa kojima se suočavamo idu od suvoće kože, vlaženja, pojava rana koje vode u nastanak dekubitusa pa sve do tumorskih promena. Poznavanje patofiziologije promena je od velikog značaja i direktno utiče na odabir tretmana. Važnost edukacije medicinskih sestara o ovoj temi je od velikog značaja upravo zbog povećanja kvaliteta nege ovih pacijenata a ona vodi ka podizanju kvaliteta života ovih pacijenata. Medicinske sestre će rešavanjem ovog testa steći znanja neophodna za prepoznavanje simptoma vezanih za promene na koži kod palijativnih pacijenata. Steći će i veštine primene stečenih znanja neophodnih u svojoj praksi, kroz proces prevencije i pravilne terapije promena na koži u palijativnoj nezi.

Cilj ovog edukativnog testa je upoznavanje učesnika sa principima palijativnog zbrinjavanja dece. Plaijativno zbrinjavanje dece predstavlja posebnu oblast, i tesno je povezana sa palijativnim zbrinjavanjem odraslih. Postoji veliki broj dece kojoj je potrebna palijativna nega, ali je ipak ova vrsta zbrinjavanja u mnogim delovima sveta i dalje nedostupna svima. Obezbeđivanje palijativne nege deci je veliki izazov za medicinske sestre, pogotovo što broj dece kojoj je potrebna palijativna nega raste. Pristup palijativnom zbrinjavanju i razvoj modela za integrisanje ove usluge u postojeći sistem je od ključnog značaja, jako je važno da medicinske sestre steknu adekvatna znanja o tome. Međunarodna mreža za palijativno zbrinjavanje dece, čiji je život ugrožen smatra da palijativno zbrinjavanje dece treba da bude dostupno svoj deci kojoj je ono neophodno. Ovom edukacijom medicnske sestre treba da steknu osnovna znanja o načinu zbrinjavanja dece, i značaju zbrinjavanja svih potreba deteta. To će sve doprineti boljem kvalitetu života ove dece. Naravno u tom procesu mora da razume sve specifičnosti i osobenosti zbrinjavanja dece uočavjući jasnu razliku u načinu pružanja palijativne nege deci i odraslima. Deca su još u procesu razvoja, nemaju zakonska prava odlučivanja, neposeduju sve verbalne veštine kao odrasli. Zbrinjavanje se obično pruža u bolnici što je za decu strana sredina. Odnosi sa porodicom i uključivanje članova porodice u proces nege za medicinsku sestru predstavlja dodatan stres. Sve su to teme koje će biti obrađene ovom edukacijom, i trebalo bi da podignu svest o značaju pružanja palijativne nege deci sa svim svojim specifičnostima. Palijativno zbrinjavanje dece je zahtevna oblast ali može pružiti veliko zadovoljstvo onima koji rade u njoj. Važno je boriti se da paljiativno zbrinjavanje dece postane dostupno svima, kao i da se edukacija o ovoj temi pruži medicinskim sestrama. Tako bi stekle neophodna znanja u ovoj oblasti zdravstvene nege.

Cilj predavanja o osnovama palijativnog zbrinjavanja i uloge medicinske sestre u palijativnom zbrinjavanju je razjašnjenje osnova filozofije palijativnog zbrinjavanja, filozofije palijativnog zbrinjavanja i osvrt na ulogu medicinske sestre kao jednog od važnih članova tima palijativnog zbrinjavanja. Ujedno je i osvrt na novosti u oblasti razvoja palijativnog zbrinjavanja i jačanja uloge medicinske sestre u timu palijativne nege. Palijativno zbrinjavanje kao jedno od prava pacijenata je od momenta implementiranja u zdravstveni sistem Srbije pa do danas nedovoljno promovisan i zastupljen. Cilj predavanja je unapređenje i razvijanje njenih osnova i filozofije i značaja od momenta uspostavljanja dijagnoze bolesti sa sigurnim smrtnim ishodom pa sve do samog kraja, pružanja podrške porodici u periodu tugovanja. Palijativno zbrinjavanje kao sveobuhvatni holistički pristup pruža poboljšanje kvaliteta života pacijenta i porodice. Nudi osim podrške u smanjenju uticaja bolesti na fizičke tegobe pacijenta i  podršku u psihosocijalnom domenu. Time doprinosi smanjenju uticaja psihosomatskih faktora  na smanjenje fizičkih tegoba. Uloga medicinske sestre je značajna a važnost edukacije sestara u ovoj oblasti doprinosi povećanju standarda same zdravstvene nege u palijativnom zbrinjavanju. Medicinska sestra kao član osnovnog tima ima veliku ulogu u procesu formiranja plana nege i njegovog sprovođenja i ukazivanje na moguće promene terapije i što adekvatnije prilagođavanje terapije kako bi se što više podigao kvalitet života ovih pacijenata. Medicinska sestra u palijativnom zbrinjavanju ima ulogu i u koordinaciji sa ostalim članovima tima kako bi se zaokružili svi aspekti zbrinjavanja i umanjio uticaj tegoba na kvalitet života paliajtivnih pacijenata. Medicinske sestre poznavanjem etičkih aspekata u palijativnom zbrinjavanju poštujući autonomiju i dobrobit pacijenta sprovodi negu neškodljivošću i pravednošću. Svojim znanjem i veštinom planira i procenjuje potrebe pacijenata poštujući prioritete u nezi i usklađujući ih sa realnim željama pacijenata. Vođenjem sestrinske dokumentacije uz sestrinsku anamnezu pruža sveobuhvatnu i adekvatnu negu tokom celog procesa palijativnog zbrinjavanja. Medicinska sestra znanjem u oblasti komunikacije analizira trenutno psihofizičko stanje pacijenta i pruža najbolju moguću negu u datom trenutku. Samo dobro edukovana medicinska sestra sa poznavanjem rada u oblasti palijativnog zbrinjavanja može pružiti dobru i sveobuhvatnu negu koja neće dovesti do pogoršanja simptoma. Stalnom edukacijom unapređuje svoja znanja i veštine i postaje važan i neizostavan član palijativnog tima.

Cilj predavanja je da pomogne medicinskim sestrama u komunikaciji sa pacijentima u palijativnom zbrinjavanju. Da bi se razumela potreba za delotvornom komunikacijom u palijativnom zbrinjavanju neophodno je razumeti njenu važnost tokom palijativnog zbrinjavanja pacijenata. Važno je unapređenje umeća delotvorne komunikacije primenom komunikacionih veština, razumevanje ključnih prepreka za dobru komunikaciju i unapređenje veština komunikacija u teškim situacijama. Početak komunikacije je uspostavljanje odnosa sestra pacijent iako je komunikacija jedna od osnovnih društvenih veština ona u palijativnom zbrinjavanju predstavlja fundamentalnu veštinu. Zbog povećanog obima posla, glomazne dokumentacije komunikacija često trpi a kako je u komunikaciji ključan dijalog on nažalost izostaje. Komunikacija tako postaje loša i trpe obe strane. Medicinska sestra u komunikaciji sa pacijentom tokom palijativnog zbrinjavanja treba da ublaži, smanji osećaj napuštenosti i besmisla. Pružanjem psihološke podrške i razgovorom o patnjama, brigama pacijenta i porodice ponekom rečju a više slušanjem povećavmo i zadržavamo kvalitet života pacijenta. U komunikaciji se često razmenjuju teške informacije, pokreću teška osećanja kod pacijenata i porodice; smrt ostaje tabu tema što kod medicinske sestre može dovesti do osećaja nespremnosti za ovakvu komunikaciju. Unapređenjem veština komunikacija izbegavamo ovakva osećanja stičući osnove za dobro vođenje komunikacije. Komuikacija mora biti otvorena i iskrena, istraživanja su dokazala da otvorena komunikacija ne uništava nadu već pomaže pacjentima i porodici sticanje osećaja brige i razumevanja od strane medicinske sestre. Medicinska sestra mora da savlada određene veštine kako bi započela,podstakla i održavala jasnu, nedvosmislenu komunikaciju sa pacijentom i porodicom. Veštine se odnose na savladavanje faktora koji utiču na proces komunikacije, poznavanjem upravljanja verbalnim i neverbalnim procesima komunikacije. Shvatanje uticaja psihosocijalnih i kulturoloških faktora na proces komunikacije, prilagođavanje, individualizacija. Dobijanje/pružanje informacija su osnov planiranja zdravstvene nege fokusirajući se tako na akutne tegobe pacijenta. Dobro vođena komunikacija postaje kao lek. Prepoznavanje teških pacijenata je već veština sama za sebe, ne dozvoljavanje da nas takvi pacijenti izbace iz takta traženjem uzroka njihove uznemironosti već smo na putu da uspostavimo dobru komunikaciju. Tada ona postaje lek. Cilj delotvorne komunikacije je otkrivanje glavnih prolema pacijenta, kako on sagledava te probleme te uticaj fizičkih, emtivnih, socijalnih problema na njega i njegovu porodicu. Na kraju sledi rezimiranje stvari o kojima smo pričali i razgovor o onome što sledi kako bi pacijent imao jasan plan narednih koraka zbrinjavanja i plana medicinske nege. Komunikacija sa porodicom je važan deo sestriske brige o pacijentu uz poštovanje želja pacijenta. Treba izbegavati tajne dosluhe sa porodicom i rodbinom fokus našeg zbrinjavanja je ipak pacijent. Na kraju sledi vođenje sestrinske dokumentacije, beleženje svih bitnih informacija neophodnih za dalji tok nege.

Za uspeh dobre komunikacije medicinske sestre treba da savladaju veštine uspešne komunikacije, organizovati službu da ostane dovoljno vremena i prostora za pravu nedvosmislenu komunikaciju usmerenu na pružanje adekvatne nege i brige prema pacijentu i porodici pacijenta.

Zbrinjavanje pacijenata sa teškim progresivnim bolestima u poslednjim danima i satima života izuzetno je složeno, zahteva dobru procenu. Procena se zasniva na utvrđivanju stvarne blizine kraja, utvrđivanju neophodnih intervencija koje bi se obavljale, određivanju i zadržavanju samo najneophodnije terapije. Time se postiže bolji komfor i kvalitet života pacijenta. Medicinske sestre bi trebalo sa svojim znanjem, kliničkim iskustvom koristeći metode otvorene komunikacije uspostave dobru vezu sa pacijentom i porodicom pacijenta kako bi na najbolji mogući način odredila vrstu nege koja je neophodna u ovom trenutku. Nakon prepoznavanja znakova skore smrti sledi definisanje ciljeva nege uz poštovanje dostojanstva i želje pacijenta u največoj mogućoj meri. Izbegavanje intervencija koje bi donele štetu pacijentu, razgovor o ciljevima nege sa pacijentom dodatno učvršćuju odnos sa pacijentom stavljajući težište nege na brigu o čoveku a ne o bolesti. Tehnološkim napredkom medicine produžetak života ovakvih pacijenata je izgledan ali netreba zaboraviti da produženje patnje i umiranja nikako nije cilj dobre nege pacijenata u palijativnom zbrinjavanju. Poštovanjem svih etičkih principa na kome se temelji palijativno zbrinjavanje i njegovih izazova od uzaludnosti lečenja, prekida lečenja, kardiopulmonalne reanimacije pa do terminalne sedacije medicinska sestra treba da štiti interese pacijenta. Psihološki stres, nedostatak socijalne podrške, fizička bol su imperativi zbrinjavanja u sestrinstvu na kraju života. Pacijenti pred kraj života mogu doživeti ekstremne simptome koji uključuju fizičku, duhovnu patnju pa je zdravstvena nega ovde pravi čin kreativnosti medicinske sestre. Pacijenti vrlo često imaju pridružene bolesti, količina lekova  je možda prevelika, nepotrebno opterećuje i iscrpljuje pacijenta.  sestra treba svojom anamnezom zabeležiti šta pacijent sve uzima, pa lekar donosi odluku koje lekove pacijent ne mora da uzima u ovom trenutku. Medicinska sestra posebno treba da obrati pažnju na pojavu zasićenja pacijenta i porodice, da predvidi opadanje fizičke i emocionalne tolerancije. Na taj način preveniramo mogući nastanak agitacije i dispneje koji se često javljaju pogoršavanjem psihosocijalnog statusa kod pacijenata suočenim sa krajem duge i teške bolesti. Nedeeljama pred smrt javlja se hronični umor, opšta bol, gubitak težine pa je negu i održavanje samonege neophodno ponovo prilagoditi potrebama pacijenta. Uključivanje porodice u ovom trenutku je poželjno,njihova edukacija je prioritet nege ali treba imati na umu da nisu svi u stanju da se uključe u proces ,nege, ,netreba ih zbog toga osuđivati. Razgovor sa porodicom je u ovm trenutku sinonim  dobre nege i zbrinjavanja. Medicinska sestra treba da nađe vremena i adekvatan prostor za razgovor sa porodicom bez prekidanja pružajući im dovoljno vremena da se izraze, iskažu svoja osećanja, brige , neodumice i strahove. Pacijenti u ovoj fazi mogu imati otežano gutanje pa je oralni unos lekova ponekad nemoguć, prelazak na alternativne puteve unošenja lekova je realan. Pre svega treba dati prednost subkutanom unosu lekova koji je najkomforniji za pacijenta. Korišćenje portabilnih pumpi olakšava medicinskim sestrama unos neophodne terapije a pacijentima pruža bolji komfor. Subkutano unošenje lekova je jedino moguće kod pojave mučnine i povraćanja koji se javljaju često kod terminalno obolelih pacijenata. Pošto pacijenti veći deo vremena spavaju a koža je u ovoj fazi krhka i lako se ošteti a sklonost ka infekciji je povečana prevencija dekubitusa, sprečavanje infekcije je deo proces nege. Česta promena položaja tela osim benefita za prevenciju dekubitusa prevenira nakupljanje sekreta u orofarinksu  koji se javlja kod 50% pacijenata koji umiru, plaši više porodicu nego što smeta pacijentu. Cilj zbrinjavanja bi bio obezbeđivanje komfora pacijenta, emotivna, duhovna podrška uz očuvanje mira i dostojanstva pacijenta. Podrška porodici je značajna kako bi se iskustvo umiranja predstavilo u što boljem svetlu izbegavajuči uslove za razvoj komplikovanog tugovanja. Nega se ne završava umiranjem pacijenta prenosi se na brigu o porodici. Jedan element zbrinjavanja je briga o timu a medicinska setra kao centralni nosioc zbrinjavanja pacijenta na kraju života vodi brigi o edukaciji ostalih kolega pričajući o slučaju kako bi se nega o drugim pacijentima poboljšala.